When movie and fashion meet: To Catch a Thief

U današnjem susretu filma i mode, vodim vas na sunčane plaže Azurne obale gde nas čeka velemajstor psiholoških trilera. Saznajte kako su traumatična sećanja iz detinjstva jednog od najvećih velikana svetske kinematografije uticala na njegovo stvaralaštvo, kakva je veza između automobil-znački za rever i Grejs Keli, i kako je jedna filmska scena bila predskazanje tragičnog završetka princeze od Monaka. Uz sve to puno filma i mode... 

TO CATCH A THIEF (1955)

Holivud je, tih 20-tih godina prošlog veka, bio apsolutni vladar u svetu pokretnih slika. Nemačka kinemtaografija branila je boje Evrope, ali su čelni ljudi zapadne američke obale kormirirali brodom zvanim ''film''. Sve do pojave čoveka bizarno mirnog izraza lica koji je rešio da jedra usmeri ka Ujedinjenom Kraljevstvu, do tada uljuljakanom u vodama melodrama i uobičajnih scenarija i okružen ka filmu potcenjivački nastrojenoj javnosti. Poput uticaja koji su godinama kasnije njegova kratka pojavljivanja u sopstvenim filmovima, u vidu takozvanih kamea, imali na njegovu publiku, Alfred Hičkok je za samo par trenutaka svog filmskog prisustva trajno promenio klimu svetske kinematografije. Svet je upoznao ''majstora trilera'' i uživao u njegovom poigravanju sa strahovima, strepnjama i umovima svoje publike. 
  
For english version of this text click here

Te 1955. godine, Hičkok je slavio tačno tri decenije svog probaja na filmsko platno, za sobom je imao naslove poput ''39 stepenica'', ''Dama koja nestaje'', ''Rebeka'', ''Stranac u vozu'', ''Pozovi M za ubistvo'', ''Prozor u dvorište'', i reputaciju jednog od najveštijih reditelja psiholoških trilera. Naglašavajući ulogu muzike, poigravanja senki i svetlosti i ujedno zanemarivši ulogu dijaloga u odnosu na ulogu vizuelnog, Hičkok je stvarao prepoznatljiv potpis, ulazio publici pod kožu, teravši je da u isto vreme voli njegove filmove i strahuje od istih. Ali, pomenute godine, Hičkok je svoje mračne studijske prostorije zamenio mondemskim plažama Azurne obale, prihvatio se oprobane ekipe koju su činilli njegovi ljubimci Keri Grant i Grejs Keli, i rešio da pruži publici 106 minuta romanse, prožete uzbuđenjem i misterijom. ''Uhvatiti lopova''  predstavljalo je klasično detektivsko ostvarenje sa jednim malom zaokretom: u priči ne postoje detektivi, samo lopovi. Keri Grant, u ulozi prekaljenog ali penzionisanog kradljivca dragulja pokušava da reši misteriju serijskih krađa dragulja ne bi li skinuo ljagu sa svog imena, dok mu u tome pomaže, sirota mala bogatašica, željna avanture i uzbuđenja, koju tumači Grejs Keli. 

 Ako zaronimo dublje u radnju filma, prepoznaćemo u njemu upečatljive hičkokovske momente, iako se ovaj film može svrstati u, za ovog režisera nekarakterističan, "svetli period" njegovog stvaralaštva. Nemoć policije, koja se mnogo puta do tada našla na udaru Hičkokove rediteljske palice, u "Lopovu" je potencirana njenom nesposobnošću da uhvati serijskog lopova, što na kraju filma polazi od ruke domišljatom Grantu. Kako biografski podaci navode, petogodišnji Hičkok doživeo je traumu kada ga je šef policije, kojem je na očev zahtev odneo poruku, zatvorio u ćeliju u nameri da mu na praktičan način pokaže kako završavaju oni koji "nisu dobri". Ovaj događaj ostaviće trajne posledice na njegov odnos prema policiji, pa će negativna osećanja koja je gajio prema toj instituciji Hičkok prikazati u gotovo svim svojim ostvarenjima. U vezu s tim dovodi se i motiv optuživanja i hapšenja nevinih ljudi, veoma čest u njegovim filmovima među kojima je i ostvarenje "Uhvatiti lopova", gde Grantov lik, usled loše reputacije, biva okrivljen za pljačke koje nije počinio. 

Hičkok je imao još jednu, takođe upečatljivu, i u ovom filmu vidljivu, strast. Strast prema plavušama. Tipi Hedren, Kim Novak, Ingrid Bergman bile su samo neke od zlatokosih lepotica koje su svojom lepotom i glumačkim umećem obeležile Hičkokove filmove. Međutim, u toj hijerarhiji plavih kovrdža jedna je zauzimala posebno mesto. Bila je to žena anđeoske lepote, plemićkog držanja i izuzetnog glumačkog talenta. Međutim, bila je to žena o čijem su apetitu prema muškarcima kružile holivudske legende, poput one o značkama u obliku  automobila koje bi njeni partneri dobijali na poklon, i noseći ih ispod revera, međusobno se prepoznavali. Da, bila je to buduća princeza od Monaka, i najveća Hičkokova muza, Grejs Keli. Hičkok je otvoreno govorio da voli kontradiktornost Grejsinog izgleda i ponašanja. 

Grejsina hladna spoljašnost iza koje se krila strastvenost i požudnost, bila je savršen temelj za ulogu koju je odigrala u ''Lopovu''. Nažalost, biće to i poslednja saradnja na relaciji Hičkok-Keli. Ostaće, međutim, zabležena bizarna koincidencija između scene u kojoj Grejs vozeći Granta u svom kabrioletu juri serpentinama nad francuskom riijerom, i mesta na kojem će 27 godina kasnije, doživeti saobraćajnu nesreću i tragično preminuti. 

Odlučivši se za sunčane plaže francuske obale, kao scenografiju za ovaj film, Hičkok nam pruža malo luksuza, sjaja i glamura, ne toliko svojstvenim njegovim filmovima. Doduše, psiholški efekat poigravanja senki, i dalje nas drži u nedoumici ko je lopov, ali nas zato svetla bogatih hotelskih predvorja i luksuznih vila uvode u svet perfektnih kostima, iza kojih stoji dobitnica čak 8 Oskara (najveći broj koji je jedna žena dobila od kada se Oskar dodeljuje), Edit Hed.  Jedan od onih modno-filmskih istorijskih trenutaka je i bela balska haljina koju Grejs nosi u krucijalnoj sceni filma tokom koje počinje da i sama sumnja u Grantovu iskrenost. Elegancija Grejs Keli dominatna je u svakom kadru čiji je glumica deo. Bilo da je obučena u mini haljinu za plažu, dnevnu plise suknju sa nežno roze bluzom i maramom oko vrata, ili u nekoj od glamuroznih večernih haljina, njena lepota zaustavlja dah. 

O njenom statusu modne ikone ne svedoče toliko vanvremenski komadi kao u slučaju drugih ikona stila poput Odri ili Džeki Onazis, koliko sama elegantna pojava, koja bi i najobičnijoj kućnoj haljini dala na ektravagantnosti. O trajnosti njenog modnog uticaja najbolje svedoči najsvežiji primer venčanice koju je nosila Kejt Midlton, a koja je neverovatno podsećala na onu koju je Helen Rouz dizajnirala za venčanje Grejs Keli. Stil dame po kojoj je Hermes nazvao jednu od svojih najpoznatijih tašni, bila je posvećana i čitava izložba londonskog muzeja ''Victoria & Albert'', tokom koje je stil jedne od najvećih diva Holivuda i zvezde Hičkokovih filmova prikazan u tri faze, pri čemu su izloženi komadi podjednako odslikavali kako jedan deo modne tako i filmske istorije.

Da rezimiramo:

elegancija Grejs Keli besmrtna je koliko i uticaj koji je na svetsku kinematografiju ostavio Hičkokov vizonarski doživljaj onoga što publika želi, očekuje i voli da vidi na velikom platnu;
 ukoliko ste porasli na Spilbergovim i De Palminim trilerima, vreme je da vidite na čijem temeljima su oni sagradili svoja ostvarenja, i čije su im ideje bile vodilje. Odgovor ćete naći  u jednom imenu i više od 50 naslova iza kojih je to ime potpisano. 
Ovo je idealan film za svakog, jer je ''kultni'' ime kategorije pod kojom je zapisan u analima svetske kinemaografije, te bi bilo koja vrsta kategorizacije publike bila i više nego nezahvalan posao. 

text je objavljen u julsko-avgustovskom dvobroju CREATIVE ART MAGAZINE-a

ph. from campaign for Salvatore Ferragamo S/S 2010. by Mario Testino 

inspired by the movie ''To Catch a Thief''

Who's afraid of fashion?

Tražeći inspiraciju za svoj poslednji blog za Best Shop Magic portal setila sam se teme o kojoj sam toliko puta razmišljala i diskutovala i koja mi je nekako uvek ostajala nedokučena. Slična reakcija me je sačekala i kada sam glavnoj i odgovornoj, Daši Lončarević, prosledila krajnju, upakovanu verziju: ''Toliko sam puta o tome diskutovala''.  A ''to'' je pitanje specifičnog odnosa određenog broja ljudi prema modi i onima koji su u vezi sa njom.
Stoga, rešila sam da se zapitam:

Ko se boji mode još?

Dok Miranda Priestly, zajedno sa svojim asistentima razmatra koji će od dva slična kaiša odabrati za odevnu kombinaciju planiranog editorijala, Andy se tiho nasmeja, pomislivši kako kaiševi izgledaju potpuno indetično. 

Miranda: Nešto je smešno? 

Andy: Ne. Ne. Ne. Ništa...Znate, meni ta dva kaiša izgledaju potpuno isto. Znate, ja i dalje učim o svim tim stvarima... 

Miranda: Tim...stvarima??? Ok. Razumem. Ti misliš da ovo nema nikakave veze sa tobom. Ti odeš do svog oramara i nasumično odabreš...taj...šljampavi plavi džemper, želeći da kažeš svetu kako si isuviše ozbiljna da bi se zamarala time šta ćeš obući. Ali ono što ne znaš jeste da taj džemper nije samo plav. Tačnije nije ni tirkizan. Nije ni boja lapisa. To je zaparavo modroplava. A ti si tako bezočno nesvesna činjenice da je 2002. godine Oscar de la Renta plasirao kolekciju modroplavih haljina. A zatim je, Yves Saint Louren prikazao svoje modroplave military jakne. A onda se modroplava pojavila u kolekcijama osam različitih dizajnera. Zatim je stigla do robnih kuća, gde si je ti, bez sumnje, pronašala na sniženju u nekom zabačenom odeljku. Međutim, ta plava predstavlja milione dolara i bezbroj radnih mesta, i skoro da je komično kako smatraš da si svojim izborom sebe izuzela iz modne industrije, kada je u stvari taj džemper koji nosiš izabran u gomili drugih stvari, od strane ljudi koji su u ovoj sobi. 

Verujem da 
prepoznajete scenu iz filma ''Đavo nosi Pradu'', u kojoj Meryl Strip briljira u liku zasnovanom na ledenoj modnoj kraljici Wintour. No, ovde nismo ni da bismo pričali o filmu ni o Meryl Strip. Doduše, veliku Anu ćemo spomenuti. Tačnije citirati. 
U jednoj drugoj sceni, ovoga puta uvodnoj, dokumenatranog filma ''Septembarsko izdanje'' iz 2006. godine, koji prati realizaciju najvažnijeg Vogue-ovog izdanja u godini, Anna Wintour svoj intervju započinje rečima:

''Često primećujem da se ljudi plaše mode. Iz tog straha ili sopstvene nesigurnosti, oni je odbacuju. U globalu, mislim da sve ponižavajuće reči iznešene na račun našeg sveta dolaze od onih koji se osećaju izostavljenim, i kao rezultat toga oni se jednostavno rugaju. Samo zato što volite da obučete lepu Carolina Herrera haljinu, ili par J Brand farmerica, umesto neke krpice iz K-mart-a, ne znači da ste glupa osoba. Postoji nešto u modi što ljude čini vrlo nervozni''.

 Razmišljajući o navedenim rečima oba monologa, nisam mogla da se otmem utisku, do govore o istom fenomenu. Onom koji karakteriše odnos dobrog dela ljudi prema modi. Ne bih rekla da je u pitanju indiferentnost, već namerno negiranje onoga što bi se moglo svrstati u trenutno moderan stil oblačenja, ponašanja i generalno života. Poput banalnih situacija u kojima odbijate da pročitate trenutno najpopularniju knjigu ili pogledate najpopularniji film pa sve do onih ozbiljnih koji se tiču kvaliteta života. Ako uzmemo u obzir činjenicu da nam je savremno doba donelo mogućnost izbora na svim poljima, od onih najširih i najbitnijih poput političkog, verskog, seksulanog opredeljenja, do onih banalnijih poput stila oblačenja, jasno je da je individualnost, kao nikad pre, dobila na značaju.

Nasuprot jednom tipu savremenog čoveka koji će slepo pratiti nametnute trendove u svim sferama svog života, razvija se opozit ovakvog ponašanja u sledećem ekstremnom razmišljanju: negiraću sve što ima oblike masovnog ponašanja bez obzira na njegov kvalitret, pozitivan uticaj i osobine, a sve sa ciljem ne bih li se izdvajao i gomile. Negiranje vodi nipodništavanju i onoj vrsti podsmeha koja se javlja u slučajevima nerazumevanju predmeta kojem se rugamo. Međutim, koliko se moda, a ovde govorimo o onoj koja se isključivo odnosi na oblačenje, zaista može negirati? 

Sociolozi tvrde da je takav proces u njegovom krajnjem vidu nemoguć, usled društvenih normi potrošačkog društva čiji smo deo. Odnos prema modi je naime, samo još jedan od vidova komunikacije sa ostatkom okoline u kojoj živimo.

Zanimljivo je, ipak, kako je i pored upravo navedenih činjenica daleko prisutniji oblik ponašanja onaj koji se odslikava u jednom vidu nezainteresovanosti za modu i ujedno njeno banalizovanje. Ovakvo ponašanje praćeno je stereotipima o svima onima koji na modu gledaju drugačije, njome se bave ili je jednostavno prate. Povedemo li se onom strašnom predrasudom ''lep/a, sigurno je glup/a’'' nismo daleko ni od zablude da je lepo obučen čovek ili žena, ako ne neinteligentan, onda barem površan i materijalista, sa viškom vremena i manjkom obaveza.

Ako smo svi, kao što kaže Miranda Pristely, deo iste mašinerije u kojoj je samo pitanje hoćemo li svesno prihvatiti igru, ili ćemo nesveno biti karika u dugačkom lancu, čemu toliki otpor prema onima koji su se odlučili za prvu opciju? Čemu strah od mode? Jesmo li zaista deo nervoznog društva koje svoje nezadovoljstvo leči stereotipima i zabludama ili smo samo neobavešteni bez želje da to i promenimo? Čini mi se da je istina, ipak, u trećem faktoru: tako banalnom a opet tako prisutnom strahu. Strahu da ukoliko prihvatimo i postanemo deo ''modernog'', ne budemo i deo predrasuda koje smo o ''modernom'' stvorili.

Ostatak mojih blogova za The Best Shop Magic portal možete pročitati ovde.