Who's afraid of fashion?

Tražeći inspiraciju za svoj poslednji blog za Best Shop Magic portal setila sam se teme o kojoj sam toliko puta razmišljala i diskutovala i koja mi je nekako uvek ostajala nedokučena. Slična reakcija me je sačekala i kada sam glavnoj i odgovornoj, Daši Lončarević, prosledila krajnju, upakovanu verziju: ''Toliko sam puta o tome diskutovala''.  A ''to'' je pitanje specifičnog odnosa određenog broja ljudi prema modi i onima koji su u vezi sa njom.
Stoga, rešila sam da se zapitam:

Ko se boji mode još?

Dok Miranda Priestly, zajedno sa svojim asistentima razmatra koji će od dva slična kaiša odabrati za odevnu kombinaciju planiranog editorijala, Andy se tiho nasmeja, pomislivši kako kaiševi izgledaju potpuno indetično. 

Miranda: Nešto je smešno? 

Andy: Ne. Ne. Ne. Ništa...Znate, meni ta dva kaiša izgledaju potpuno isto. Znate, ja i dalje učim o svim tim stvarima... 

Miranda: Tim...stvarima??? Ok. Razumem. Ti misliš da ovo nema nikakave veze sa tobom. Ti odeš do svog oramara i nasumično odabreš...taj...šljampavi plavi džemper, želeći da kažeš svetu kako si isuviše ozbiljna da bi se zamarala time šta ćeš obući. Ali ono što ne znaš jeste da taj džemper nije samo plav. Tačnije nije ni tirkizan. Nije ni boja lapisa. To je zaparavo modroplava. A ti si tako bezočno nesvesna činjenice da je 2002. godine Oscar de la Renta plasirao kolekciju modroplavih haljina. A zatim je, Yves Saint Louren prikazao svoje modroplave military jakne. A onda se modroplava pojavila u kolekcijama osam različitih dizajnera. Zatim je stigla do robnih kuća, gde si je ti, bez sumnje, pronašala na sniženju u nekom zabačenom odeljku. Međutim, ta plava predstavlja milione dolara i bezbroj radnih mesta, i skoro da je komično kako smatraš da si svojim izborom sebe izuzela iz modne industrije, kada je u stvari taj džemper koji nosiš izabran u gomili drugih stvari, od strane ljudi koji su u ovoj sobi. 

Verujem da 
prepoznajete scenu iz filma ''Đavo nosi Pradu'', u kojoj Meryl Strip briljira u liku zasnovanom na ledenoj modnoj kraljici Wintour. No, ovde nismo ni da bismo pričali o filmu ni o Meryl Strip. Doduše, veliku Anu ćemo spomenuti. Tačnije citirati. 
U jednoj drugoj sceni, ovoga puta uvodnoj, dokumenatranog filma ''Septembarsko izdanje'' iz 2006. godine, koji prati realizaciju najvažnijeg Vogue-ovog izdanja u godini, Anna Wintour svoj intervju započinje rečima:

''Često primećujem da se ljudi plaše mode. Iz tog straha ili sopstvene nesigurnosti, oni je odbacuju. U globalu, mislim da sve ponižavajuće reči iznešene na račun našeg sveta dolaze od onih koji se osećaju izostavljenim, i kao rezultat toga oni se jednostavno rugaju. Samo zato što volite da obučete lepu Carolina Herrera haljinu, ili par J Brand farmerica, umesto neke krpice iz K-mart-a, ne znači da ste glupa osoba. Postoji nešto u modi što ljude čini vrlo nervozni''.

 Razmišljajući o navedenim rečima oba monologa, nisam mogla da se otmem utisku, do govore o istom fenomenu. Onom koji karakteriše odnos dobrog dela ljudi prema modi. Ne bih rekla da je u pitanju indiferentnost, već namerno negiranje onoga što bi se moglo svrstati u trenutno moderan stil oblačenja, ponašanja i generalno života. Poput banalnih situacija u kojima odbijate da pročitate trenutno najpopularniju knjigu ili pogledate najpopularniji film pa sve do onih ozbiljnih koji se tiču kvaliteta života. Ako uzmemo u obzir činjenicu da nam je savremno doba donelo mogućnost izbora na svim poljima, od onih najširih i najbitnijih poput političkog, verskog, seksulanog opredeljenja, do onih banalnijih poput stila oblačenja, jasno je da je individualnost, kao nikad pre, dobila na značaju.

Nasuprot jednom tipu savremenog čoveka koji će slepo pratiti nametnute trendove u svim sferama svog života, razvija se opozit ovakvog ponašanja u sledećem ekstremnom razmišljanju: negiraću sve što ima oblike masovnog ponašanja bez obzira na njegov kvalitret, pozitivan uticaj i osobine, a sve sa ciljem ne bih li se izdvajao i gomile. Negiranje vodi nipodništavanju i onoj vrsti podsmeha koja se javlja u slučajevima nerazumevanju predmeta kojem se rugamo. Međutim, koliko se moda, a ovde govorimo o onoj koja se isključivo odnosi na oblačenje, zaista može negirati? 

Sociolozi tvrde da je takav proces u njegovom krajnjem vidu nemoguć, usled društvenih normi potrošačkog društva čiji smo deo. Odnos prema modi je naime, samo još jedan od vidova komunikacije sa ostatkom okoline u kojoj živimo.

Zanimljivo je, ipak, kako je i pored upravo navedenih činjenica daleko prisutniji oblik ponašanja onaj koji se odslikava u jednom vidu nezainteresovanosti za modu i ujedno njeno banalizovanje. Ovakvo ponašanje praćeno je stereotipima o svima onima koji na modu gledaju drugačije, njome se bave ili je jednostavno prate. Povedemo li se onom strašnom predrasudom ''lep/a, sigurno je glup/a’'' nismo daleko ni od zablude da je lepo obučen čovek ili žena, ako ne neinteligentan, onda barem površan i materijalista, sa viškom vremena i manjkom obaveza.

Ako smo svi, kao što kaže Miranda Pristely, deo iste mašinerije u kojoj je samo pitanje hoćemo li svesno prihvatiti igru, ili ćemo nesveno biti karika u dugačkom lancu, čemu toliki otpor prema onima koji su se odlučili za prvu opciju? Čemu strah od mode? Jesmo li zaista deo nervoznog društva koje svoje nezadovoljstvo leči stereotipima i zabludama ili smo samo neobavešteni bez želje da to i promenimo? Čini mi se da je istina, ipak, u trećem faktoru: tako banalnom a opet tako prisutnom strahu. Strahu da ukoliko prihvatimo i postanemo deo ''modernog'', ne budemo i deo predrasuda koje smo o ''modernom'' stvorili.

Ostatak mojih blogova za The Best Shop Magic portal možete pročitati ovde.